Đorđevići

Smešna strana života
Podelite

 

Posle dugog razmišljanja, kao dvadesetčetvogodišnjak, Milutin Mile Đorđević je poslušao svoju, tri godine mlađu suprugu Ljiljanu, da se iz sela presele u grad. Zbog dece, škole, studiranja, lakšeg pronalaženja posla, itd.

Njegov uslov je bila kuća. S dvorištem.

I eto ih već više od deceniju i po u gradu, u stambenoj zradi, na trećem spratu bez lifta, u manjem dvoiposobnom stanu, sa dvoje dece. Ćerka Maja je tinejdžerka, neosporno je lepa, a to mu zadaje ozbiljne brige, preskakanje srca i visok pritisak. Miloš je mlađe dete, nestašani i radoznali šestogodišnjak, koji je došao na svet neplanski, čak jedanaest godina posle ćerke. I on mu zadaje brige, već je jednom lomio ruku kad je pao s drveta, dok ga je lično čuvao, duboko zanesen u razgovor sa komšijom Mišom, ispred njegove obućarske radnje.

 

 

Mile je rođen u Bosni, u sve se razume, a ništa valjano ne zna. Ako izuzmemo da ima položene sve vozačke kategorije, i samo još nije vozio avion. Umesto da sedi u kancelariji i prati tehničke nacrte, on svoje radno vreme provodi po gradilištima, prašnjav od peska, maltera i kreča, i izbuši cipele na šljunak, pa često odlazi kod Miše obućara, da popiju po pivo.

Ljilja je Vojvođanka, nešto više od petnaest godina radi u pošti na šalteru. Prijatne je naravi, lepog lica i širokih kukova. Uvek nasmejana, namazanih noktiju i uredne frizure. Maja je likom na nju, a visinu je nasledila od oca.

Oni su, naizgled, jedna sasvim obična radnička porodica. Svađaju se, kao i svi drugi ljudi, ori se zgrada kad Mile zagrmi kao Ilija Gromovnik. Plaćaju račune sa zaostatkom, jedu “na kašiku” svakodnevno, pola od toga što jedu donose sa sela, uglavnom od Ljiljine familije.

Na letovanje odlaze u Crnu Goru, kod Miletovog druga iz vojske, a Majinog krštenog kuma, Vojina.

Svake godine, kad sednu u automobil, spremni za put do mora, prvo se unakrsno posvađaju, svako sa svakim, pa tek onda kreću. Izjutra, pre samog svitanja, jer Mile ne voli da vozi noću. Ustvari ne vidi dobro, a neće da prizna. Sevaju mu svetla farova pred očima, i psuje svakog ko ispolira farove pred put. Psuje celim putem.

Kratkih je živaca i plane kao šibica, a samo zbog njegove dobrodušnosti, nikada se niko nije ljutio na njega. Pravi je prijatelj, uvek spreman da pomogne svakome, pogotovo u fizičkim poslovima, jer ima snage kao konj. U njegovih nepunih dva metra visine, i 126 kg mišića i sala, ulazi i čelična volja da svakoga nauči da igra šah, hteo to ili ne, jer nema adekvatnog protivnika. Jednostavno je najbolji, i ne može ga niko pobediti.

Leave a Reply