Đurđevdan – epizoda 7

Smešna strana života
Podelite

 

Posle mnogo pojedenog mesa i svežeg hleba, i nekoliko piva, i smetanja oko vatre, Mile je, kao i svi ostali, stigao sa svojom porodicom kući, a jedini mazao lice jekodermom dva dana.

– Opet me je vatra opalila, ovo je strašno. Mislim da sam alergičan na vatru. – žali se Mile supruzi Ljilji, a ona odvraća – Pobogu, kako to misliš “alergičan na vatru”?! – iznenađena, a bila je uverena da je posle blizu dve decenije života sa njim, više ništa ne može iznenaditi.

– Šta “kako mislim”? – imitira njen glas – Lepo mislim, eto, jel vidiš da mi smeta vatra? U licu sam crven kao rak, nos mi je kao paprika, pogledaj me! – traži podršku od Ljilje, ali podrška izostaje zbog slaganja garderobe posle peglanja dve mašine veša – Radim nešto, Mile, zar ne vidiš? Ruke su mi zauzete, slažem garderobu u orman. – odgovara Ljilja, sa punim rukama garderobe, okrenuta ka ormanu i ofingerima.

– Eto! Znao sam! Toliko strašno izgledam, da ni rođena žena neće da me pogleda. Eto ti šta si dočekao, jadni Mile! – gunđa sam za sebe, a dovoljno glasno da ga svi ukućani čuju.

– Mile, slušam te. Bez obzira što te ne gledam u oči, slušam te, čujem te, razgovaramo. Šta ti je? Nisi dete. – teši ga Ljilja, i zatvara orman, okrećući pogled ka njemu – Samo si malo crven u licu, jer si sedeo na betonu, s glavom do vatre i duvao u nju, ubacivao sve i svašta u nju, da se rasplamsa. Koliko sam te puta opomenula? – upita mirno – Više si mene opominjala nego Miloša! – buni se on – Iiii? Šta ti to govori? Da brinem i mislim o tebi, ili da me ne zanimaš? – pita ga s pravom – Ništa mi to ne govori. Jede mi se nešto slatko. Šta tebi to govori? – nasmejala se Ljilja od srca, i upitala ga – A gde da spakuješ još i nešto slatko, molim te mi reci? Gde? Pogledaj koliko ti je stomak – pa pokaza rukom – Samo što ne pukneš. – preseče Mile njeno dalje izlaganje – Ne otežavaj mi više! – i izađe iz sobe.

Samo nekoliko dana kasnije, u popodnevnim satima su porodično posetili Slavku i Miću, za njihovu slavu, Đurđevdan. Maja je bila zauzeta učenjem, pa nije išla sa njima, a Miloš je uživao u društvu svojih vršnjaka, jer im je samo za slavu dozvoljeno da raspakuju sve kutije sa igračkama, jer je to jedini uslov da deca budu u jednoj sobi, a ne u celom stanu.

Opet moram, druže moj, da te prekorim. – obraća se domaćinu Mići, svom starom drugu, posle punog tanjira bele čorbe, dve sarme s ljutom kobasicom, i nekoliko manjih parčadi svinjskog pečenja – Opet nisi ispoštovao… – prekidaju ga Mića i Ljilja u isti glas, kao i još nekoliko prijatelja – …Da slavu priredimo u šumi. – i svi prisutni prasnuše u smeh.

– To je staro narodno verovanje, za sreću ukućana. Treba ujutro pre sunca, na Đurđevdan, otići u šumu, i naložiti vatru, i sa gostima proslaviti u prirodi. Čak neki domaćini odu i sami, i stave jagnje na ražanj, da se okreće kad gosti dođu. – Gde kada gosti dođu? U šumu? – pita ga Slavka, Mićina supruga – U šumu, moja Slavka, u šumu. – samouvereno odgovara, kao i uvek.

– Eee, moj Mile, pa onda ti ne bi jeo sve ove kolače što planiram da donesem na sto za par minuta. Jel bi mogao da ne probaš ni jedan kolač sada? Evo, sada ću doneti ovale sa sitnim kolačima, dvanaest vrsta imam. Koliko dugo nećeš pojesti ni jedan kolač? – smejući se, upita ga – Aaaa, pa to se ne važi. Vi nemate gozbu u šumi, ne poštujete tradiciju, neću ni ja da preskočim kolače. Daj ’vamo jedan oval, evo odmah ću ti pomoći. – i pomera tanjire i čaše, sve sklanja pred sobom, i pravi mesta za kolače. – Kako si tu napravio mesto za kolače, Mile? – pita ga Slavka, noseći ogroman oval pun kolača, sitno sečenih, raznih oblika i boja – Ispašće da sve stavljam pred tebe. – komentariše, dok se svi smeju, kao i on sam, pa nastavlja – Ne znam nikoga ko nam dolazi u kuću godinama, a da toliko voli moje kolače. A i ti Ljiljo stalno nešto praviš… – okreće se pogledom ka Ljilji, pa završava rečenicu – …Jel on ide nekad kod lekara, jel proveravao skoro šećer, trigliceride, holesterol? – a Ljilja se smeje spuštajući na sto čašu soka – Mislim da je poslednji put bio kod lekara kad je išao na regrutaciju za vojsku.  – Vidite vas dve, ostavite me na miru da pojedem sve ove kolače, mislim…malo kolača, ovaj…da probam kolače. Šta ste zapele za mene? Zdrav sam kao dren! – bori se Mile sa rečima između dva kolačića, a Mića se nadovezuje – Zdrav, zdrav, samo naduvan kao balon, ako bi iglu zgazio nogom, pukao bi. Ti bi eksplodirao i probio bi zvučni zid. Mislili bi ljudi da je opet počelo bombardovanje. – smejali su svi u glas, i gledali kako Mile čisti tanjir sa kolačima.

– Ajooooj, Slavka, kako ti praviš ove kolače, kako je to dobro. Vidi, Ljiljo, ove loptice, čas ih vidiš, čas ih ne vidiš. – i smaže još jednu breskvicu. A vidi ove male potkovice sa čokoladom, i vidi ove roze kore, mislim, ovo sa orasima… Jao što volim orahe i ovaj rozi sloj odozgo. A vidite rolatić… Aauuu, kako ga tako smotaš, Slavka, pa kako te ruke ne zabole od toliko napravljenih kolača? – obraća se domaćici koja već treći dan nije stala s poslom oko slave

– Eee, Mile, ne osećam više ni ruke, ni noge, samo da prođe još sutra, da sve operem, sklonim i počistim, i da se zatvorim u sobu na dva dana, da odmorim od svega. – žali se umorna, a nasmejana domaćica, donoseći čiste čaše i nove pepeljare.

– Mile, ako si sve pojeo što si nameravao, mogli bi i kući da pođemo. Milsim da je i Milošu sada već dosta igranja, treba da ga spremam za kupanje i spavanje, a i mi ćemo sutra ujutro na posao. – podstiče ga Ljilja da pođu kući, ali uzalud – Neeee! – Nemojte još! – Gde ćete sada? – Nećete valjda već kući?! – svi prisutni se bune njihovom polasku, jer se svi slatko smeju Miletu i njegovim opisima Slavkine trpeze – Nećemo, nećemo još, ne brinite… – teši Mile goste – …Nisam još sve probao, a i nisam popio ni jedno pivo. – pa pogleda u Ljilju i namigne joj, kao kada su bili jako mladi, pa joj izmami osmeh, kao i ostalima.

Posle tri flaše piva, i još dva sata razgovora, smeha do suza, i kada je i Milošu bilo dosta igranja, trljajući oči, prišao je ocu, i umoran izustio – Tata, a hoćemo li mi ići danas kući? – svi opet prasnuše u smeh na sav glas, a Mića domaćin odgovara umesto svog druga – Ako Bog da, hoćete! – i smeh se nastavi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *