Previše brige detetu škodi – epizoda 6

Smešna strana života
Podelite

 

Umesto u predviđenih sedam, stigli su na vikendicu nešto pre deset sati, i posedali za betonski sto, čekajući da žene raspakuju stvari i skuvaju kafu.

– Meni moja žena ni kafu nije skuvala jutros. – žali se Mile naglas, a Ljilja viče sa drugog kraja dvorišta – Čula sam te! Kafa ti je bila na stolu, pored moje šolje. Dakle, skuvala sam ti kafu.

– Jeste, skuvala si, i sipala mleko sebi, i popila skoro sve, meni ostavila jedan gutljaj, a i talog sam povukao, a znaš koliko to ne volim! – nastavlja svoj marš rečima, dok se svi smeju, znajući da je Ljilja, kao i svakog dana u prethodnih petnaest godina, skuvala dve kafe.

Miša obućar vadi notes, i čita nešto, pa upita svoju ćerku Jelenu – Gde su nam plastične čaše za kafu, to smo mi trebali da ponesemo, jel tako? Spisak je tu, evo. – i pokazuje joj, a ona odgovara – Ali, tata, rekla sam ti da nije bilo plastičnih čaša u velikom paketu, bile su one male, pa si rekao da vratim te male čaše i uzmem salvete za taj novac, i da ćeš Đuri mesaru javiti da uzme on, a teta Magi je rekla da ne brinemo, da će ona poneti, jer ima u špajzu, ostalo im je od rođendana, znaš da su maloj Zoki slavili rođendan pre mesec dana. – Ljudi, stvarno, gde su Đura i Margita, gde su im deca? – izusti zabrinuto Miša -Zašto oni nisu pošli sa nama? – obraćajući se svima u stojećem položaju, i šireći ruke u znak postavljanja pitanja, a Rada, Željkova žena odgovara – Đura danas radi do dvanaest sati, i posle toga kreću ovamo. Šta svi gledate i trepćete, kao da niko ne zna da čovek ima mesaru i da danas ima previše posla, zbog svih koji su organizovani kao i svi mi ovde… – a Mile pita – Kako to? Kada ćemo onda da naložimo vatru, i da počnemo? Željko, ajde daj ona palidrvca i novine, da pripremimo sve. – a komšija sasvim hladne glave i mirnog tona nastavlja – Ne mogu. Nisam popio kafu i nisam u funkciji. Ne odgovaram za svoje postupke pre druge kafe, mogu da te zapalim, ti svakako samo smetaš. Ćuti tu i sedi, čekaj da i oni ođu, a onda ćemo svi i sve zajedno da radimo.

I dok deca trče po dvorištu, vrište i igraju se, a pas trči za njima, odrasli kukaju da im se pije kafa, da ih boli glava i da su gladni. I konačno, nešto oko pola dva stižu i Todorovići. Đura parkira auto u hladovinu, Magi iznosi vruće kroasane, pitu sa sirom i šampinjonima, a jedanaestogodišnja Milica nosi veliku tacnu, a na njoj kolači sa jabukama.

Aleksandar, najstariji Đurin sin se već zainteresovao oko auspuha koji leži pored Miletovog auta, dok Zoka vodi malog Stojana za ruku, koji se ote petogodišnjakinji i zaroni glavom u pesak.

Gladni kao iz logora da su izašli, potamaniše kroasane i pitu, pa pređoše na kolače, a Mile prvi, pa popi iz flaše pola litre mineralne vode na eks. Ljilja prevrće očima, a Miloš viče od nekud – Tataaaaaa, vidi gde sam se popeo! –  i niko ga ne vidi.

Svi se uzvrpoljiše, svako traži neki posao za sebe, da konačno počnu da spremaju roštilj, a samo Mile traži dete među krošnjama drveća.

Sve dok Maji nije pala Miloševa patika na knjigu, nisu znali gde je tačno, sve se činilo da glas dopire sa nižeg drveta ili sa klupe iza kuće, gde su i ostala deca sa Mišinim psom Benijem.

U međuvremenu, sto je bio postavljen, salate u činijama različitih boja, lonče u kome se kafa kuvala spremno za drugi krug kafe, posle roštilja, samo vekne belog hleba stoje na stolu, jer nema noža. Nož je nestao, i svi zabrinuto pojuriše decu.

Da nije Đuri mobilni telefon upao u džak sa đubretom, ne bi ni znali da je i nož završio tamo. A hleb su kidali rukama, kao nekada dok su bili deca, samo što nije bilo roditelja da im lupaju ćuške.

Raspalili su muziku, harmonika je svirala, Mile je naučio da svira pored drugara koji je išao u muzičku školu, i samouk je nizao note i stvarao svima predivan muzički ugođaj. Sakrivao je ogroman stomak ispod harmonike, i tako skretao pažnju sa sebe na muziku. Samo nije bio talenat za pevanje, a to je već bio zadatak drugih.

I tako, komarci su već počeli da ih grizu, deca prljava, žene umorne, neki pripiti, a nevreme se sprema… Pokupiše sve iz dvorišta i uđoše u kuću. Nastavio se razgovor, dečiji žamor oko Ne ljuti se čoveče, Maja i Jelena su raspravljale oko bolje kozmetike iz kataloške prodaje, muškarci oko politike, a žene oko recepata za kolače. Dočekaše i ponoć da prođe, a niko nije spreman za put ka kući, i odluka je doneta: ostaju svi na vikendici i sutra.

Poslagali su se kao sardine u konzervi, svako do svakoga, u tri sobe, sedmoro odraslih, i devetoro dece različitog uzrasta. Na jutarnju kafu do vikendice je pristiglo još dve porodice, još petoro dece, još nekoliko desetina ćevapa i pljeskavica, dve kese salate, i osam vekni belog hleba. I jedna kesa nekih namirnica, uvek Bebi pri ruci, da ponudi dete, ako zatreba.

Jedno dete se izdvojilo, Bebina osmogodišnja Maša, udružila se sa Benijem, i pregledala ga kao svog pacijenta, plastičnim stetoskopom i ostalim medicinskim priborom. Svi su bili iznenađeni, čak i sam pas. Svi osim Margite, koja je medicinska sestra, pa je upoznala detetov problem sa alergijama na hranu. Beba, vlasnica butika kod pošte, a majka deteta, strpljivo je obučavala supruga Marka oko ishrane, jer je ona često na putu, a on Mišu obućara, svog daljeg rođaka, udovca i samohranog oca , jer mu je često čuvao dete dok servisira neki kompjuter.

Samo je Mile govorio da o detetu previše brinu, da su mladi i neiskusni, i da će to proći kada dete malo poraste. A njegov Miloš, mlađi od njihove Maše dve godine, opet je vikao nešto sa obale, a onda se pojavio svima pred očima mokar, jer mu je lopta upala u reku, a i on za njom, takođe. I opet je nosio, kao i prošle godine, Mašine helanke na cvetiće, ljubičastu majicu sa medvedićima i čarape na roze prugice, jer je Mile očigledno zaboravio da ponese kesu sa Miloševom garderobom.

Pred polazak kući, Maja je pronašla kesu punu garderobe ispod sedišta u kolima, dok je polako pomagala oko pakovanja, a usput je čula od Bebe i nešto o celijakiji, što ju je veoma zainteresovalo, jer ipak ide u medicinsku školu, i veoma je posvećena hrani i zdravlju.

Odlučila je da testira svoje znanje, i da se još više posveti ishrani i zdravom životu. A Mile i ne sluti da će biti prvi pacijent, na kraju četvrtog razreda Majine srednje škole.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *