Svinjski but – epizoda 4

Smešna strana života
Podelite
Ljilja je opet radila prepodnevnu smenu, i završila tačno na vreme. Nije bilo penzija, nije vreme dečijeg dodatka, nema nagradnih igara, i bio je to jedan miran dan u pošti, sa dovoljno slobodnog vremena da se prelista nedeljna štampa, i da se proćaska sa koleginicama o receptima za kolače i o šnajderki koja šije najbolje haljine za maturske večeri, kao i o kvalitetu nove kolekcija donjeg veša što je donela komšinica Beba iz Turske, za butik koji drži pored pošte, na prometnom mestu.

Na srednjim stranama časopisa, pronašla je Ljilja interesantan recept za ručak, ideju koju će modifikovati da prilagodi ukusima svojih ukućana i da malo osveži svoju trpezu.

Jer, bez prilagođavanja, od svega što je potrebno za baš takav recept, ona ima samo – četiri osobe!

U povratku sa posla, pokupiće Miloša iz vrtića, i svratiti do prodavnice da kupi luk, prašak za veš i toalet papir, puding od vanile i čokoladu za kuvanje, i svinjski but umesto lososa. Sos od avokada će zameniti povrćem iz zamrzivača, perlice amaranta će da preskoči, a Maju će da pita malo detaljnije šta radi taj amarant i gde da ga nabavi.

Jedva se popela na treći sprat bez lifta, vodeći šestogodišnjaka sa sobom, prateći pogledom kako trčkara po stepenicama, a svaki njegov skok joj je izazivao i skok pritiska. Samo što je spustila svih šest najlonskih kesa, od kojih je na jednoj pukla ručka, pa ju je nosila u naručju, a drugu je rascepala kutija muslija sa tropskim voćem, setila se da je zaboravila da kupi but. Poslaće Mileta do Đure mesara, jer njemu bar ništa nije teško…

Obavio je njen Mile brzo kupovinu, i vrato se kući sa dvadeset ćevapa i deset pljeskavica, petnaest ražnjića, kilogramom pilećih krilaca, i šest bataka sa karabatakom. Kupio je i 400 g pančete, deset veza mladog luka, i punu kesu paradajza.

Ljilju za malo infarkt da uadri.

– Pobogu, crni Mile, pa šta si to kupio?! Rekla sam ti samo but. Ehej, samo but, deo noge od svinje, a ne da mi to zaboraviš, a kupiš sve drugo što nisam ni pomislila, a ne izgovorila. – iznenađena je Ljilja, kao da je videla vanzemaljca pred sobom.

– Kako šta sam to kupio? – imitira njen glas, rugajući se što je zaboravila koji dan sledi.

– Mile, zaboga, jel su ti vrane mozak popile? Pa rekla sam samo svinjski but, da pečem za ručak za sutra. – izgovorivši to, spustila se na stolicu, nalaktila se na trpezarijski sto, i glavu naslonila na dlanove.

– Jaaooo, Mile, pa ti nisi normalan čovek. – nastavila je, onako za sebe, tek da prokomentariše.

– Neeeeeeeeee!!! – dreknuo je Mile na malog Miloša, dok je dete radoznalo raspakivalo sve paketiće, i prosulo ćevape na sivi tepih, a taman je dve nedelje ranije doneo lep, čupavi tepih sa dubinskog pranja. – Ko ti je rekao da odmotavaš te papire? Vidiš li šta si uradio? – pogledom je prekorio dečaka, a onda nastavio, besan – Kako sad misliš da ti ispečem te ćevape sutra? Ćevapi sa prilogom od tepiha… Sva sreća da su mama i Maja odabrale najčupaviji tepih koji sam ikada video, pa je lako skinuti sa tih ćevapa sve dlake – podsmevao se, a već ga je i bes prošao.

– Tata, a vidi kolika je ova dlaka! Kao Majina kosa. – gunđa dete, i uviđa sličnosti, držeći dlaku sa dva prstića, na dvadeset centimetara od ćevapa, za koji se dlaka lepo zalepila.

– Šta kao Majina kosa? Jaaooo, pa ubiću je, na ćelavo ću da je ošišam. Pa to kao kućnog ljubimca da imamo, to se linja, to otpada s nje, pa ovo je strašno. – besno gunđa Mile, skupljajući ćevape, prevrćući svaki posebno, vršeći detaljan pregled i odstranjivanje Majine kose sa njih.

– Tata, tata, tata… – nastavlja Miloš ubrzano, što je siguran znak da ima neverovatnu ideju – …a da operemo te ćavepe? Možemo da ih potopimo u šerpu, onu plavu na tufne, nju uvek koristimo za ćevape kad idemo kod čika Željka na vikendicu.

– Kakva vikendica? I ne lupetaj Miloše, ćevapi se ne peru. – odvraća Ljilja dete od sulude ideje.

– Ustajemo ujutro oko šest, i pre toga. Da krenemo odmah, što ranije, i da stignemo do sedam na Željkovu vikendaju, biće luda žurka. – uzbuđen je Mile. – Poneću i harmoniku.

– O čemu ti pričaš, čoveče? Kakva vikendica, kakva harmonika? – Ljilja uopšte nije upućena u planove. – I kakvo ustajanje pre šest sati, pa ti se jedva budiš za posao. – već zadirkuje Ljilja svog muža – Jaaooo, ma nema šanse da ustaneš. I zašto ne radiš sutra, i kakav je to dogovor, a ja nisam upućena? – pravi se uvređena.

– Praznik je, ženo draga, praznik! U neka srećna vremena, ljudi su išli na prvomajski uranak. To je dan za roštiljanje i pivo. Moram to da prenesem na decu, da znaju šta smo slavili. Ko zna hoće li biti tog praznika kad porastu. Ako ga ne bude, da se bar sećaju lepog druženja kod komšije na vikendici.

– Jaaooooo, pa ja sam zaboravila skroz… Oooo, gde mi je mozak… Ne, ne, ne mogu ja više ovako, previše posla i obaveza, premalo sna, kako oči otvorim, jurim sto na sat… Stvarno mi treba odmor. – žali se Ljilja, više za sebe, nego Miletu.

– Ma daj, biće nam sjajno, kao i uvek. – uverava je Mile, a zna da će ići, i da će im biti lep provod, kao i uvek. – Ti ne moraš ništa da radiš, samo sa Radom da napraviš salatu dok Želja i ja pečemo roštilj. I da postaviš tanjire, i kuvaš kafe, i da paziš na Miloša, i eventualno uvaljaš meso u začin. Eto, ima da se odmoriš. – samouveren je, kao i uvek.

– Samo?! A šta ćeš ti da radiš, šta si rekao? – pita ga začuđeno.

– Da pečem meso, kako šta ću? – uvređen što ne prati planove.

– Rada i ja svake godine crknemo od posla, naradimo se kao konji, a vi ne radite ništa! Sedite pored vatre i pijete pivo. I posle kukaš kako ti je vatra spržila lice, a sve Željko peče, ti samo smetaš, mažeš se jekodermom još dva dana posle… – prekoreva ga Ljilja sa naznakama da neće da ide ove godine.

– Jel ti to kao nešto nećeš ili mi se čini? – upita radoznalo.

– Neću. Evo neću ove godine da idem nigde. Dosta mi je i tebe i Željka, napijete se piva, njemu nije ništa, a ti meni umireš posle do Đurđevdana, taman vaskrsneš, i onda se ubiješ na slavi kod Miće i Slavke, i do kraja meseca ne znaš za sebe… Evo, neću! – ljuta je Ljilja, i ozbiljno rešena da ne ide ove godine nigde za Prvi maj.

– I šta ćeš postići ako ne ideš? Ostani u ovom kavezu, peri prozore, i kači nove zavese, video sam da si kupila neke nove, roze sa nekim patkicama. Ono je komedija, sramota da neko vidi sa ulice da imamo zavese na patke… – sad Mile negoduje i kreće u kontranapad – …a kad se vratimo sa vikendice, opet ću da se mažem s onom kremom, i opet ću imati stomak od piva, i opet ću se najesti kod Miće i Slavke, tako da ti je svejedno išla ili ne. Isto te čeka. – nakezio se s pravom Mile svojoj ženi.

– A i to što kažeš. – slaže se Ljilja – išla ili ne, ti ćeš doći kući, i opet gledam isto. Ma bolje da idem, bar da te malo kontrolišem. Neka ići ću. Idem sad gore do Rade, da vidim šta treba da joj pomognem, šta nosi ona, a šta ću ja. A ti spremi Milošu šta će sve presvlačiti, nemoj kao prošle godine, da bude u helankama na cica mace, u crvenim čarapama i žutoj majici s Mini Maus, i da nosi gaće na cvetiće. Ne zaboravi da si ga ti čuvao, pa je upao u žabokrečinu. Posle i u mulj kad ste hteli da se vozate u čamcu! – podseća Ljilja svog muža kako se ne čuva hiperaktivno dete, i polazi na sprat iznad, kod komšinice Rade na dogovor, a otvarajući ulazna vrata, seti se šta je prećutala, pa izusti – I samo da znaš, zavesa nije nova, stoji mi od svadbe! I nije roze boje, i nema nikakve patke. Zavesa je boje kajsije, i slaže mi se uz prekrivače na ugaonoj, a to što ti vidiš patke, e to su cvetići, samo da znaš! I aj sad zdravo. – i zalupi vrata za sobom, ne zbog besa, već zbog promaje.

Leave a Reply