Zdravstvena knjižica – epizoda 8

Smešna strana života
Podelite
I drugi dan posle Đurđevdana kod Miće i Slavke, Mile se vuče po kući kao prebijena lisica. Boli ga glava i teško mu je u stomaku. Nije otišao da radi. Zove Ljilju na posao, da traži pomoć.

– Ljiljo, ljubavi, jesi li to ti? – mumla u slušalicu svog mobilnog telefona, ležeći u dnevnoj sobi – Jesam, ja sam, pa ko bi bio? – odgovara ona – Joj, nije mi dobro. To ste mi vi izbaksuzirali da idem kod lekara. Jel imam ja zdravstvenu knjižicu? Gde nam to stoji u kući, i kod koga da idem? – niže pitanja jedno za drugim, glasom čoveka na samrti, a ona se nasmeja – Kao prvo, moraš imati zdravstvenu knjižicu, jer si zaposlen. Kao drugo, otkud ja znam gde ti držiš zdravstvenu knjižicu? Valjda ti je u novčaniku. – Kako ne znaš? Od kada ti ne znaš gde nam šta stoji? Uvek govoriš da se i u mraku možeš snaći u kući. – ne slušajući šta mu je rekla, nastavio je, a ona odgovara – Ali kako ja da znam gde ti je knjižica? Ne preturam ti ja po novčaniku. Valjda je tamo. – i opet ne slušajući šta mu žena govori, nastavlja – Šta ti ima da preturaš po mom novčaniku, pa znaš da mi je tamo knjižica? Kao da je bitno šta imam u novčaniku. Novac nemam, imam karticu. A i sa kartice mi sve potrošite, samo nešto plaćamo, samo daj, daj, daj… I šta me zoveš, radi nešto. Pusti me da gledam slike na Fejzbuku. Ajde zdravo. – i prekida vezu, a Ljilja ostaje opet u čudu, izgovorivši naglas – E, ludog li čoveka…

Leži Mile u dnevnoj sobi, steže ga pamučna majica, pa je skida preko glave, spuštajući je na parket pored kreveta. – Uufffff – ispušta uzdah, a onda mu zazvoni telefon.

– Da? Halo? Ko je to? Ne čujem ništa, haloooo? – prekida vezu i ostavlja telefon pored sebe. Zvoni opet. – Halo? – govori u slušalicu – Hej, komšija, gde si, jel radiš? – zove ga Đura mesar.

– Ooo, zdravo Đuro. Evo odmaram malo, leškarim. Uzeo dva dana slobodno, moram se malo odmoriti, sve neka slavlja, pa kad padne u radni dan, mislim, u neradni, pa ne mogu… A šta ti radiš? – uzvraća pitanje, a Đuri treba pomoć – Evo me u mesari. Deca po školama i vrtićima, Magi moja kod kuće, pravi opet neke kolače sigurno… – a Đura se oblizuje kao gladan mačak – …Nego, jel bi mi pomogao nešto popodne? Stiže mi roba, a moj Dragomir je nešto ukočen, pa ne može doći sa vozačem, a nećemo moći sami da istovarimo i robu i još jednu rashladnu vitrinu, pa ako bi nam ti pomogao…? – zamoli ga komšija mesar – Hoću, kako neću! Sve za tebe, druže moj. Ma svakako se samo prevrćem po ovom krevetu kao svinja po blatu, ne znam šta ću od dosade. Samo reci kad treba, i dolazim. – prihvata poziv odmah, i zaboravivši da je malopre bio na samrti kad je zvao ženu i pitao za zdravstvenu knjižicu – Oko šest će stići kamion. Dođi kod mene u mesaru malo ranije, da popričamo, tad nema gužve, ili ako imaš obaveza, dođi pola sata kasnije na zadnji ulaz, da istovarimo vitrinu. Jel možeš? – upita Đura, a Mile spreman, skače sa kreveta, i odgovara – Kako ne bi mogao? Tu sam ja i pre šest. Kada da krenem? – upita, kao da nije čuo ništa – Kreni oko dva minuta do šest. Treba da siđeš sa trećeg sprata peške, i da prođeš između dva auta na parkingu, i da pređeš put, i da uđeš u mesaru. A pošto si se ugojio opet, video sam te jutros, šetaš kao trudnica, nećeš proći između dva automobila, pa ćeš morati okolo. – šaljivo se smeška Đura, a Mile se buni – Slušaj ti, još uvek sam mršaviji od tebe, nemaš prava da mi se rugaš. Ajde, vidimo se u šest.- i prekida vezu, pa odlazi do kuhinje.

Otvara frižider, gleda, pomera šerpu punu gulaša pripremljenog sinoć za danšnji ručak, pa je vraća na mesto. Pa otvara fioke, jednu, pa drugu, pa treću, pa vadi kuhinjske krpe, pa gleda gumice za tegle različitih boja, pa ih vraća na mesto. Odlazi u špajz, gleda po policama, podiže ruku na poslednju policu, pa traži rukom nešto.

– Piihhhh… – promrmlja i opsova sebi u bradu.

Izlazi napolje, i zatvara vrata za sobom. Vraća se na krevet, i opet se izvrne kao svinja u blato, pa je čak i zaspao, ne pogledavši slike na Fejzbuku.

– Tata, tata, tata… – prolomio se Milošev glas odjednom, prepao se sav… – Tata, jel idemo danas na igralište? Stavili su nove penjalice, sad sam video, hoću da idem sa tobom. – ubrzao je Miloš svoj predlog – Ne mogu danas. Moram nešto Đuri da pomognem kasnije. Ići ćeš sa mamom ili sa Majom.- odgovara mu otac – Šta pomažeš Đuri? – upita Ljilja, vezujući kecelju oko struka, spremna da se upusti u podgrevanje ručka, i još po neke kuhinjske radove.

– Ma neka vitrina mu stiže… – pa ustaje s kreveta, nameštajući trenerku koja se zavrnula na njemu – …Pa da malo izfizikališem, brat mu se ukočio. – a Ljilja će na to – Kako ćeš? Nije ti dobro. – osvrće se mislima na razgovor od pre podne, a on se odmah buni – A što mi nije dobro? Jel ti loše izgledam, a? – pa stade pred ogledalo, i prstom povlači kožu ispod očiju na dole, prvo ispod jednog, pa onda ispod drugog oka, a onda se ispravi, pokuša da uvuče stomak i zabaci ramena u nazad, pa se opusti, i nastavi – Šta mi fali, zašto nisam dobro? – pita ženu znatiželjno čekajući odgovor, dok naginje glavu s njene leve strane – Zvao si me danas, jedva si pričao. Gde ti je zdravstvena knjižica? – pita radoznalo, a on će, kao da je ne čuje – Gladan sam, kad će ručak? – Ljilja ga pogleda, pa se nasmeja, i reče – A dobro si? Nije ti ništa. – konstatuje i nastavi sa mešanjem gulaša, da se ravnomerno ugreje.

– Naravno da sam dobro, što ne bi bio? Jel treba da se razbolim? Jel bi da me se rešiš, moja Ljiljo? Mlad sam ja da umirem, tek mi je četrdeset i dve. – govori vraćajući se do kreveta, pa podiže Miloša i sruši mu dvorac od kockica koji je sagradio za nekoliko minuta, pa ga grli i ljubi, i govori mu – Znaš li ti koliko tata tebe voli? Ma najviše na svetu! – a Miloš vrisne – Srušio si mi dvorac! Sad ćeš da gradiš, ne mogu sam opet, a Maji ću da kažem da je ne voliš, da samo mene voliš, i to najviše na svetu! – svađa u najavi, vidi Mile – Kud sam ti i rekao da te volim… – gunđa.

– Daj da jedemo, pa da idem da se ošišam, i povešću i njega na šišanje, i eto mu, neka bude na igralištu sa decom dok Relja mene završi, pa da idem kod Đure da mu pomognem. – govori Ljilji, koja postavlja sto, i sedaju, ne čekajući Maju da se vrati iz škole.

Nakon dva i po sata, vraćaju se njih dvojica, ošišani, a Miloš sa pocepanom trenerkom na kolenu, i oderanog lakta. Mile nevozan.

– Šta se s vama desilo? Ko koga nije čuvao?- upita ih obojicu, spuštajući časopis koji je čitala, a Miloš počinje – Mama, ja sam se samo igrao, i kada sam se popeo na drvo, hteo sam da skočim, pa je tata vikao da će izaći i da će me tući ako ne siđem, a ja nisam mogao da siđem, i onda je tata sa keceljom oko vrata izašao, i dovukao neku klupu, a čika Relja što nas je šišao je vikao da je tata lud, i kad me je povukao za nogu, ja sam pocepao trenerku, ali nisam plakao. Posle jesam, kad sam pao sa stepenica i oderao lakat. A tata tada više nije vikao, samo je rekao kako ga je čika Relja lepo podmladio. – objašnjava dete, a majka ga gleda i zamišlja svog muža kako sa ljubičastim frizerskim ogrtačem na zvezdice, zalepljenim čičak trakom oko vrata, beži sa stolice Relji frizeru, i pretrčava preko trave pune maslačka, i viče na Miloša u krošnji drveta.

– Ne znam da li da se smejem ili da plačem. – obraća se Miletu. -Zašto? Ti nisi plakala godinama. Šta ti je sad? – zabrinuo se Mile – Zbog tebe i Miloša. Zašto? Čuj, zašto? Zato što ne možete da budete sami, a da se ne desi neka glupost. Eto zašto. I idi sada kod Đure u mesaru, pomozi mu šta treba.

– Gde mi je telefon? Jel čuješ da zvoni? – viče Mile iz kupatila, a Ljilja viče iz sobe – Čujem da zvoni, ali ne znam odakle. Gde si ga ostavio? – uzvraća pitanje, sanirajući Milošu ogrebotinu, a Mile uzvraća odgovor – Valjda u predsoblju zvoni, ne znam. Ušao sam odmah u kupatilo da se operem od ovih dlaka, sve mi je ušlo ispod majice dok sam trčao preko livade, sve me svrbi. Nađi taj telefon, i vidi ko me zove već nekoliko puta, sigurno je važno. – a Ljilja završivši čišćenje manje rane, ustaje i traži telefon – Mile, ne znam gde je, zvoni, ali ga ne vidim. Evo, sada ti je i poruka stigla. – dovikuje Mile ispod tuša – A gde je stigla poruka? – Ljilja se smeje – U cipelarnik, Mile. U cipelarnik ti je stigla poruka. Šta radi mobilni telefon u cipelarniku, a patike na gornjoj polici pored saksije sa cvećem? Šta?! – izlazi Mile go do pojasa, mokre glave, sa malo pene na vratu, i puno kapljica po leđima, i pita – Ko mi je poslao poruku i ko zove kao lud? – Đura ti javlja da će odložiti istovar za drugi dan, stigli su mu neki rezultati. – odgovara mu žena, a on nastavlja – E, onda će morati da časti, sigurno je dobio na kladionici. Lisica lukava, a meni uvek kaže pogrešno, i nikad ništa nisam pogodio… – pogleda Mile na policu, pa prokomentariše – …Ženo, ti si nisi dobro, šta si ove patike stavila gore pored cveća? Neće zamirisati, džaba ti je…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *