Nesporazum vredan infarkta – epizoda 10

Smešna strana života
Podelite

 

– Gledaj u mene, Miloše. – naređuje Ljilja sinu, budućem đaku prvaku, i nastavlja veoma ozbiljnim glasom – Ako ja ne budem mogla da zamenim smenu na poslu, vodiće te tata na testiranje, jel to u redu?

– Kakvo testiranje? – upita dete, a majka prevrnu očima, uz duboki uzdah – Na testiranje za školu, pobogu. Pričamo o tome već danima. Znaš da smo već pričali o tome? – pita ga majka, sumnjajući u njegovu sposobnost za prvi razred, jer je slabo zainteresovan za obaveze.

– Aha, znam. Ali ja neću da idem sa tatom. Sa njim je lepo da se ide negde kad ne moraš da budeš ozbiljan, on se stalno glupira i svi se smeju, a ovo je važno. Znaš, mama, neću da me ne prime u školu zbog njega! – odgovara Miloš, i iznenađuje majku.

– Taman posla! Ti si veliki i zreo dečak, primiće te u školu, bez obzira da li se tata glupira i zasmejava ljude, a ne brini, opomenuću ga da bude ozbiljan, jer ti je ovo veoma važno. – i namigne mu, kao da je to njihova mala tajna.

– Ma možeš ti njega da opominješ koliko hoćeš, kad ja neću da idem sa njim. Meni je ovo važno, i neću da budem u vrtiću još jednu godinu. Dosadile su mi vaspitačice. Hoću malo i neke druge ljude da upoznam. – protestuje Miloš, i dodaje – Molim te, zameni smenu. Ako ti ne možeš, može Maja da me vodi. Mada me i ona malo nervira. Jel mora da se bude baš jako ozbiljan, tako kao ona? – upita zabrinuto majku, a ona se nasmeja, pa odgovara – Ništa ti ne moraš. Sam biraš da li želiš da se ponaš lepo i pristojno, ili ćeš da se sramotiš ako budeš bio nepristojan, i ako se ne budeš ponašao u skladu sa situacijom. A to što je Maja ozbiljna, to je zato što je veoma posvećena školi, a medicina je veoma važna. Ona to voli, i želi da bude doktor, i mi je podržavamo. I ne može ona da te vodi u školu, ona ti nije roditelj – objašnjava Ljilja svom sinu.

– Dobro. – odgovara dete, i odmahuje rukom ispuštajući vazduh iz pluća. – Nadam se da ćeš zameniti smenu. – i nespretno namigne majci sa oba oka.

Dva dana kanije, ulazi Mile u stan, pa s vrata dovikuje – Ko je to meni miran? Jel neko umro, majku mu? – odgovora nema, a on nastavlja – Ama, gde ste svi? – pa promrmlja sam za sebe – Šta je ovo, gde mi je porodica? – kad Maja izlazi iz sobe i grli oca – Tu smo, tata. Mama čita knjigu, Miloš se igra gore kod čika Željka sa njegovim klincima, a ja učim. Ne moramo baš uvek da budemo najgori u zgradi, i da se čujemo do prizemlja, zar ne? – upita oca sa osmehom, a on se zamisli na čas, pa izgovori – Da, da. Idi, uči. – i ulazi u sobu, i direktno korača ka Ljilji, i seda na jedan kraj ugaone garniture, kraj njenih nogu.

– Zabrinut sam, jel znaš? – upita je, a ona začuđeno spušta knjigu, i obeležava stranicu, da zna dokle je stigla sa čitanjem, pa upita kratko  -Zašto si zabrinut, šta se desilo?

– Zabrinut sam za Miloša. Ide mu to testiranje i upis u školu, i tre… – prekida ga Ljilja naglo, grabeći ga za ruku, a on se trgne, kao da ga je struja udarila – Kako to misliš “ide mu testiranje”? To je za danas bilo zakazano. Zar ga nisi odveo? – dreknu Ljilja iz petnih žila, a Mileta kao da je neko polio kantom kreča – Kako… Danas? Nisam… Mislim… Kako, bre danas? – zapliće jezikom kao pijanac posle flaše rakije, čelo mu se preznojava, i kapljice mu se zaustavljaju na ivici obrva, pa podiže ruku, i rukavom svetlo narandžaste košulje na pruge briše znoj sa čela, gledajući u ženu, nemajući pojma šta da kaže.

– Mile, pa kako ga nisi odveo? Ma ja ne mogu da verujem! Ti nisi normalan! – retko kada Ljilja viče, a sada  je imala više nego dobar razlog za vikanje, pa uzima zadah i nastavlja – Jel danas utorak? Jesi li imao samo jedan zadatak? Jesi li morao da zaboraviš na rođeno dete? Jesi li… – prekida je Mile, i povlači na krevet za nogavicu crne, pamučne trenerke – Sedi! Kakav utorak? Nije danas utorak. – Jeste! – ubacuje se Ljilja.

– Rekla si da je u četvratk testiranje. Ovaj, u utorak. Seti se. – podseća je Mile, a više ni sam nije siguran u ono što misli i izgovara, a ona se otima pa nastavlja – Ma pusti me, šta me vučeš za nogavicu? Jel danas utorak? – opet ga pita, a Maja ostavlja knjigu, i dolazi do vrata od dnevne sobe, pa prekida nesporazum.

– Šta se derete? Jel ne možemo ni celo jedno popodne da budemo pristojna porodica, i da se ne čujemo do ulice? Mi kao da smo pobegli iz šume. Mislim, vi. A ja kao da nisam vaša. Jel nemate telefone da pogledate kalendar? – preseca Maja i majku i oca, a oboje ćute kao grešnici pred izricanje doživotne kazne, pa nastavlja dalje razgovor pristojnim tonom – Danas je ponedeljak, šta je s vama dvoma? – a oni se pogledaše, pa se nasmejaše – Jesi li sigurna da je ponedeljak? – upita je otac – Naravno da sam sigurna. Imala sam kontrolni danas, a sutra odgovaram. Nisam poludela, valjda znam toliko. – i dalje zbunjena, ne znajući šta se desilo među njima – Ponedeljak je, zapamtite. A ja sad molim za još malo tišine dok Miloš ne dođe kući, jer onda samo mogu da ponavljam, ali ne i da učim. Hvala – i okrene se ka svojoj sobi, i sudari se Milošem, koji utrčava u stan kao da ga đavo juri.

– Mama, mama, mama, jesi li menjala smenu za sutra? Jel me vodiš ti ili… – i zastade videvši oca – …Ili ništa. Setio sam se da idemo sutra na testiranje, a nisam te pitao jesi li promenila smenu na poslu. – Jesam sine, jesam. Ne brini. Misli mama o svemu. – pa se osmehnu, a Mile se ubacuje – Misli mama o svemu, samo ne misli da me je mogao udariti infarkt! – okreće glavu ka Ljilji, i isplazi joj jezik, kao ljutito dete, a Miloš ga gleda, pa upita – A gde te je mogao udariti? Koliko on ima točkova? – Ljilja prasnu u smeh, a Miloš nastavlja da niže pitanja – Nisi mi nikad pokazao njega, a sto puta smo se vozili kolima, i uvek si govorio da te je mogao udariti autobus, kamion, neki drugi auto, a njega nisi nikad spominjao. Kako on izgleda? – Mile se uhvati za glavu, Maja se prekrsti u predsoblju, a Ljilja briše suze pažljivo, da ne razmaže maskaru, pa odgovori – Sine, infarkt nema točkove. – a Miloš vrisnu – On je gusenica? Nisam je nikad video uživo, tata mi je rekao da one idu samo u rat. Pa kako ću na testiranje kad počinje rat? – unezvereno postavlja pitanja, a cela porodica se smeje, ne dolazeći do daha, a Maja se pribrala i ubacila – E, moj Miloše, dobar si ti kakvi su nam ovo dvoje. Ti bar znaš da je sutra utorak, a oni ni toliko. I ne brini, nije rat, ima da ideš u školu, i da učiš, lično ću da te kontrolišem, da te mama i tata ne bi slučajno upisali u treći razred, umesto u prvi. – pa se nasmeja roditeljima, a Miloš konstatuje – Možda ti i nisli tako loša, znaš? Neko mora da bude i pametan u kući. I hajde da jedemo, gladan sam. – i smeh se nastavi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *