Rate i računi – epizoda 11

Smešna strana života
Podelite

 

– Miloše, kako je bilo na testiranju za školu? – upita Maja mlađeg brata, a on odgovara razočarano – Dosadno. Sve me je pitala što znam. Znam da brojim, znam da crtam, znam recitacije, ma sve znam. Ni ne moram da idem u školu. – jednostavno je samouveren, na oca.

– Ćuti, i ne govori tako, jer u školu moraš da ideš. Tek teba da naučiš svašta. Ne smeš da dozvoliš sebi da, u današnje vreme, budeš intelektualno ograničen i emocionalno prazan. To je nedopustivo, jer ne znaš gde će te put odvesti. Znaš, život je nepredvidiv, treba da učiš svaki dan, da se obrazuješ u svakom pogledu, da poznaješ strane jezike, putuješ… – trudi se Maja da objasni bratu zašto je škola važna, a on je preseca u rečima – Jel tako kao ti? I da tata samo psuje ekskurzije? – zapita se dete, a ona prevrnu očima, pa nastavi – Dobro si me podsetio, idem da ga pitam kada mi daje ratu za ekskurziju. – i nestade iz sobe.

A za trpezarijskim stolom se vodi ozbiljna priča. Papiri, koverte, računi… Dve hemijske olovke, u dve boje. Jedna za obično pisanje, plava, i druga za važne stvari, crvena.

Mile i Ljilja razmatraju gde da uštede ovog meseca, i šta da prolongiraju, na čemu da zakinu, a šta da plate. I onda jedan ozbiljan razgovor prekida Maja svojim ulaskom u prostoriju.

– Tata, da te pi… – prekida je u pola reči – Ćuti! Ozbiljno pričamo. Dođi posle. – govori Mile ne skrenuvši pogled sa papira na kom Ljilja vešto ispisuje cifre, podvlači, dovlači strelice, zaokružuje…

– Dobro. Doći ću posle. Ali i posle će mi trebati rata za eks… – opet je prekida, uz nagli trzaj ruke kroz vazduh, kao da je sklonio paučinu s tavana – Dođi posle, jel vidiš da računamo? – reče joj.

– Ne računamo. Računam ja, i objašnjavam tebi. A nešto me bledo gledaš, kao da me ne razumeš. – pecnu ga Ljilja, a on odvažno odvrati – I ne razumem te, da znaš. Nešto mi ta tvoja matematika nije jasna. Ako uzmeš odavde, ovo što si zaokružila… – pa pokazuje prstom, i umaže se svežim mastilom, a onda opsuje, i razmaže mastilo i po drugoj ruci – …I staviš tamo dole, pored onog što si podvukla, kako onda ima i tamo i ovde? – upita Mile ne prateći smernice, a Ljilja uzdahnu – Ajmo opet. Vraćamo se na početak.

– Ma gde se vraćamo? Šta je s tobom? Ne mogu ja to. Ne pratim te. Gde da gledam kad je sve šareno, i zapetljano? Ti kao lavirint da crtaš, a ja sam izgubljen u tom tvom umetničkom delu. – buni se Mile, pa širi ruke, tegleći mišiće i razgibavajući se.

– Kako ne shvataš? Nećemo platiti račun za struju u celosti, ostavićemo za sledeći mesec deo, a ovaj ćemo uplatiti sve. – pa podiže kovertu sa računom i maše njome kao čestitkom – A onda ovo što je ostalo, prenosimo ovamo, i to će pokriti ono od prošlog meseca. Jel me sada razumeš? – upita Ljilja svog muža, a on naslanja obraze na dlanove i trepće gledajući je ravno u oči, pa progovara stisnute vilice – I koliko sad sve to izađe? Koliko ti je ostalo kad su ti skinuli kredit? – a ona će iznenađeno – Koji kredit? Jaaoooo, pa zaboravila sam na cipele što sam uzela kod Bebe u butiku, i na veš što sam kupila prošle nedelje kad je stigla nova roba iz Turske. Ufff, potpuno sam smetnula s uma i to.

– Molim? I pored onoga što si već dužna, uzela si još? Je li, koliko ti dobijaš platu, kad uzimaš stalno nešto kod nje? Uzima li još neko toliko stvari kao ti? – upita je širom otvorenih očiju.

– Ma daj, šta ti je? To je sve sitno. Najmanje uzima ova nova koleginica, i jedna spremačica, ostali svi uzimaju više od mene. Ja to samo povremeno, i po malo. – pravda se Ljilja sa pitomim pogledom, a muž je gleda nakrivljene glave, pa izusti – Znaš, mislim da sam napravio dobar izbor. – Kakav izbor? – upita ga – Izbor za ženu! Ne znam da li bi ikada iko bio sposoban da izračuna tako nešto, da uklopi sve to što si ti izračunala, i da nam još ostane. – sa osmehom objašnjava.

– Ohoho, pa hvala ti, ljubavi. Hajde, sad zovi Maju da joj daš tu ratu za ekskurziju, i da joj daš nešto novca da ima kod sebe. Ona sledeće nedelje ide.

– Odakle da joj dam novac? A ko će auto da registruje? A servis? Ne mogu sve sam da uradim. Prošli put kad sam popravljao auto sam, nije bilo muzike u kolima mesec dana. Jesi bila ljuta? Jesi. Prema tome, plaćam. I treba novu saobraćajnu da platim, i nove table, zbog onog slova, znaš da imamo ono Đ ili Š, ni ne znam koje je. – a Ljilja gleda u neverici – Mi nemamo ta slova na tablicama. To si ti nešto pomešao. To Miša obućar ima neka slova, valjda Š i još neko, ne znam tačno.

– Ma, ti ćeš da mi kažeš? Valjda sam danas platio parking kad sam išao da kupim akumulator. Znam šta sam kucao u poruci. – objašnjava Mile, a Ljilja se smeje – Išao si Mišinim kolima, jer nisi imao akumulator. Koliko si ti lud, još bi i njemu registrovao auto, cccc… – i smeje se na sav glas, a on je upita – A kad je nama registracija? Pre ili posle mora? – Zavisi kad idemo na godišnji. – odgovara mu žena – Ako bismo sutra krenuli, bila bi posle mora, a ako krenemo kao i obično kad idemo kod Vojina u Crnu Goru, onda je pre godišnjeg. Što pitaš, zar ni to ne znaš?  – i nastavi da se smeje.

– A ne, ne, ne… Ne mogu da pamtim sve to. I znaš, mogli bi da preskočimo more ove godine. Vidiš da smo na ivici egzistencije? Ovde kasnimo sa računima, ovamo kupujemo gaće na rate, i samo nam još more fali! Kako njega da platimo? Nije ni to gorivo jeftino. A i treba voziti do tamo. – traži način za smanjenje troškova, a Ljilja se vešto nadovezuje – Odlično! Slažem se s tobom. Ove godine ćemo ići u banju! – zabezeknuto je pogleda odmičući glavu unazad – Kakvu banju? Nismo bolesni da idemo u banju. Puj, puj, pomeri se s mesta! – i pomera čitavu stolicu za nekoliko centimetara u stranu.

– U banju, na potvrdu! Sa vaučerom za odmor u Srbiji. Već sam gledala neki smeštaj. Tačno sam znala da ćeš reći da je vreme za štednju. Ima jedan lep smeštaj, pokazaću ti na kompjuteru. Ako uzmemo oboje potvrdu, imamo pravo na… – a Mile se već isključio iz priče, i zamišlja sebe kako sa Đurom šeta po zelenim površinama neke banje, kako udiše svež vazduh, i pliva u bazenu sa vodom tamno braon boje, pa širi nozdrve uvlačeći vazduh u pluća, kao da je već tamo, a miriše mu samo paprikaš što se kuva za sutrašnji ručak – …I to nam je taman devet dana, i put nazad je deseti. I vikend se spoji, i eto ti odmora od dvanaest – trinaest dana, i milina! Jel ti se sviđa, hoćemo onda tako? – upita ga Ljilja – Kako? Sviđa mi se to sa Đurom. A šta si ti rekla malopre? – i shvativši da je nije slušao, i da nema pojma o čemu je pričala, samo potvrdi – Da, da, to je baš dobra ideja. Može. Sve mi odgovara. – a Ljilja ga malo čudno pogleda, namrštenih obrva – Jesi li siguran da si sve čuo? Mislim da te dobro poznajem. Jesi li siguran u to što govoriš, Mile? – zapita ga s valjanim razlogom, a on se nevešto brani – Da, da, jesam. Gde god ti da kažeš, meni odgovara. Samo još kad bi i Todorovići išli sa nama, bilo bi ekstra! – ponavlja svoju priču, i ne odustaje od svog druga, a Ljilja se složi – E, ako je tako, onda ću da pričam sa Magi, pa da idemo svi zajedno.

– Ma dogovoreno. Ja ti verujem. Ti uvek znaš šta radiš. – i pođe ka krevetu sa tablom čokolade i kesom čipsa, a Ljilja doviknu – Stoj! Vrati tu čokoladu na mesto. I taj čips. Uzmi jabuke. Ako može Đura, možeš i ti. – i ispusti Mile iz ruku na tepih i jedno i drugo, i samo se spusti na krevet. Stavio jastuk preko glave, pa priča nerazumljivo i za samog sebe, i ispusti uzdah sa rečima – Eee, platićeš mi za te jabuke, Đuro moj…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *